„Pazi mali da li znaš, čijim ideš stopama…“ uvodni su stihovi pesme „Huk tribine“, koja je već odavno stekla kultni status među navijačima Radničkog. Njen autor je Predrag Aleksić, nekada frontmen kragujevačke pank rok grupe „90. minut“, a danas uspešan projektni menadžer u dalekoj Norveškoj, u kojoj živi poslednjih sedam godina.
Pre nego što se iz rodne i pitome Šumadije otisnuo u zemlju fjordova, Predrag je u kragujevačkoj čaršiji bio poznat kao mlad i talentovan momak, koji obožava muziku i druženje sa svojim ortacima iz navijačke grupe „Crveni đavoli“. Te svoje dve velike ljubavi – muziku i navijačku pripadnost – Predrag je uspeo da spoji kada je sa još nekolicinom drugara sa tribine osnovao bend „90. minut“.
Ideja je bila da se napravi par pesama za kompakt-disk povodom dvadeset godina od ponovnog okupljanja navijačke grupe „Crveni đavoli“, a ni Peđa, ni njegove kolege iz benda, nisu ni slutili da će pesme kao što su „Huk tribine“, „90. minut“, „Atmosfera“, „ĐavolSKA“, steći toliku popularnost u navijačkim krugovima i postati neizostavan deo muzičkog repertoara na svakoj utakmici Radničkog.
Grupa je nastala potpuno spontano, uoči obeležavanja dvadesetogodišnjice postojanja „Crvenih đavola“. Bila je ideja da se okupe kragujevački bendovi i da se snimi disk sa navijačkim pesmama, baš kao što je to učinjeno i deset godina ranije. Ja sam u tom trenutku bio pripadnik te neke mlađe garde navijača i kako je većina nas imala određenih pretenzija prema muzici, prevashodno rokenrolu, došli smo na ideju da napravimo bend i tako je nastao „90. minut“. Kasnije smo grupi priključili i neke muzičare sa strane koji su bili totalno van te navijačke priče, i mislim da nikada u životu nisu pogledali niti jednu utakmicu. Vremenom se postava benda često menjala, a mi smo u međuvremenu krenuli da snimamo pesme drugačije tematike. To je sve potrajalo do 2013. godine, kada sam se ja preselio u Norvešku, a grupa prestala da postoji, priča Predrag i sa žaljenjem konstatuje da je do raspuštanja grupe došlo u trenutku kada je ona bila u nekom svom jeku popularnosti.
Jako dobro pamtim nastup u hali „Jezero“ uoči košarkaške utakmice između Radničkog i Partizana, kada je 5 000 ljudi zajedno sa nama pevalo „Huk tribine“. I sada se naježim kada se setim toga. Bio je to neviđen osećaj, jedan od onih trenutaka kada bukvalno izgubiš predstavu gde se nalaziš. Nakon toga bili smo predgrupa „Hladnom pivu“ u bioskopu „Šumadija“, svirali smo potom i na Đačkom trgu za doček Nove godine, a poslednji nastup, koliko se sećam, imali smo u Domu omladine, evocira uspomene naš sagovornik.
Pesma koja je definitivno obeležila postojanje grupe „90. minut“ je „Huk tribine“. Za razliku od većine pesama slične tematike, koje uglavnom izražavaju netrpeljivost prema suparničkim navijačkim grupama i klubovima, „Huk tribine“ nosi sa sobom jednu iskrenu emotivnu notu, manifestujući u isto vreme ljubav prema svom gradu i klubu i privrženost svojoj navijačkoj grupaciji. Zbog toga i ne čudi što je ova pesma jako brzo prevazišla lokalne okvire i stekla zavidnu popularnost u širim navijačkim krugovima.
„Huk tribine“ je nastao potpuno spontano, za jedan dan, kao neko moje viđenje tog navijačkog sveta iz koga sam ja već u tom trenutku polako izlazio. Drago mi je da ta emocija koju ova pesma nosi sa sobom prepoznata od strane mnogih navijača. Iskreno, u trenucima kada sam je stvarao, nisam ni pomišljao da će ona dosegnuti takvu popularnost, jer da sam tako razmišljao, ona verovatno ne bi ni izašla iz studija, tvrdi Peđa i otkriva ko je došao na ideju da se kao muzička podloga iskoristi melodija čuvenog hita iz šezdesetih godina „Sound of Silence“, koja je u verziji grupe „90. minut“ dobila jedno novo pank ruho.
Da konačno razrešimo misteriju: ideja da se iskoristi melodija pesme „Sound of Silence“ nije moja. Na nju je došao naš prijatelj Coa, jedan od tadašnjih vođa navijača Radničkog, koji je od početka bio aktivan u celoj toj priči oko gore pomenutog diska i jedan je od najzaslužnijih što je ona izgurana do kraja, napominje on.
Naravno, pesmu kao što je „Huk tribine“ ne bi mogao da napiše neko bez iole značajnijeg „staža“ na tribini. A Predrag je sa svojim drugovima iz navijačke grupe „Crveni đavoli“ prošao mnogo toga – od putovanja prenatrpanim i dotrajalim autobusima „Autosaobraćaja“, pa do nimalo prijatnih situacija koje su sastavni deo svakog gostovanja. Vedar po prirodi, on je u svemu uvek gledao pozitivnu stranu i iz svega toga crpeo inspiraciju za svoje pesme.
Meni i mojoj ekipi nikada nije bio bitan rezultat, već nam je u prvom planu bilo to druženje i zezanje. Svako gostovanje je sa sobom donosilo neke nove dogodovštine i „provale“ koje su se posle danima prepričavale u našem društvu. Čini mi se da toga danas više nema u toj meri kao ranije. Da li su za to krive društvene mreže ili nešto drugo, zaista ne bih mogao pouzdano da kažem, smatra naš sagovornik.
Od odlaska u Norvešku, Predrag sve manje prati sport. Priznaje da je prošlo 4-5 godina od kada je pogledao neku utakmicu. Maksimalno se posvetio poslovnoj karijeri i svojoj prorodici, koja je u međuvremenu postala bogatija za dva nova člana.
Danas, nakon dugih sedam godina u pečalbi, Predrag na pragu pete decenije života sve češće razmišlja o povratku u Srbiju i svoj rodni grad. A to automatski znači i mogućnost da grupa „90. minut“ prekine svoju sedmogodišnju hibernaciju i ponovo „zapraši“ kragujevačkom muzičkom scenom.
Mislim da postoji mogućnost za tako nešto, ali je potrebno da se pored mene u Srbiju vrati i bubnjar Tomi, koji takođe živi u Norveškoj. Nas dvojica smo pre jedno dve godine čak došli na tu neku ludu ideju da „prebacimo“ bend u Norvešku. Iz toga se jasno može zaključiti koliko nam svima nedostaje to neko vreme zajedničkih druženja i svirki, poručio je za kraj našeg razgovora Peđa, a onda požurio da spakuje kofere i pripremi se za povratak u Norvešku.
Bez obzira na to da li će se„90. minut“ ponovo okupiti ili ne, pesme koje su Peđa, Tomi i ostali članovi benda ostavili kao svoj muzički amanet ostaće da žive kao značajan fragment utisnut u urbano tkivo ovog grada, a na nekim novim generacijama „Đavola“ je da u godinama koje slede nastave da jačaju taj snažni huk tribine…